Витезова антологијска издања

17.08.2012 00:00:00

Један од најпознатијих савремених српских песника за децу је Недељко Попадић. Радо виђен гост у свим српским школама у земљи и иностранству, Попадић је главни и одговорни уредник часописа "Мали витез" и "Витез" и идејни творац фестивала Витезово пролеће у Београду, који је познатији као ВИТЕЗФЕСТ, и Витезоог песничог каравана, који у многа места у унутрашњости Србије доводи најпознатије ствараоце за децу. Осим часописа за основношколце, витезовци су од прошле године почели да објављују и антологије. Прва књига у тој едицији била је збирка "Златна петорка српске поезије за децу и младе" (Змај, Радовић, Антић, Ерић, Попадић) Љубомира Ћорилића, а ове године "Најлепше Витезове приче" уредила је Чачанима добро позната наставница ОШ "Свети ђакон Авакум" из Трнаве, Мила Мутавџић, иначе дугогодишњи сарадник часописа "Витез". Да је ова књига готово више "чачански" него "београдски" подухват, сведочи и чињеница да је лектор Марина Чакаревић, школски библиотекар из Трнаве, а да је књига штампана у чачанској штампарији "For you design". Уредник издања био је познати песник за децу Миодраг Јакшић.

Књига "Најлепше приче Витеза", истиче рецензент Љубомир Ћорилић, "нема претензије да буде прегледно историјска, већ да буде угледни, антологијски пример избора из српске и светске књижевности за децу које одликују највише књижевне вредности".

У књизи су заступљени и руски приповедачи Лав Николајевич Толстој и Антон Павлович Чехов, што је био повод да рецензију објављимо и на сајту Друштва српско-руског пријатељства.

А ево шта о тој књизи каже други рецензент, такође из Чачка:

"Најлепше приче Витеза" су збирка приповедака и одломака дужих прозних дела које је, годинама уназад, објављивао Витез. Назовемо ли је антологијом, ваља нам нагласити да она није настала према јасно одређеним естетским мерилима приређивача, нити има за циљ да хронолошким избором прикаже развојни пут националне књижевности или, пак, књижевности одређене епохе. Најпре бисмо могли закључити да "Најлепше приче Витеза" почивају управо на уређивачком образовно-васпитном концепту овог изузетног часописа за децу. У сржи тог концепта су: литерарне вредности, српски језик и ћирилично писмо, светионици српске историје и традиције, школска сазнања и занимљивости из света науке. У збирци доминарају српски приповедачи (од Милете Јакшића, Десанке Максимовић, Бране Петровића, Душка Радовића, до Гроздане Олујић, Добрице Ерића, Власте Ценића, Саше Божовића и многих других), али Витез не дели књижевност на националну и европску или светску, већ на врхунску и ону која то није, тако да су поред домаћих писаца заступљени и страни приповедачи (Толстој, Чехов, Шмит, Карем и други). Највећи број одабраних прича настао је у двадесетом веку, али временски лук ове збирке иде од Ханса Кристијана Андерсена, односно књижевности 19. века, до Оливере Недељковић, чије приче за децу припадају 21. веку. Осим ауторских, збирка садржи и две народне приче, од којих је једна општепозната и саставни је део школског програма – "Немушти језик", док друга по формално-стилским карактеристикама не припада правој народној књижевности, али бисмо је ту уврстили само због чињенице да је њен творац непознат – "Разговор са Богом". Та друга би се могла посматрати и као место укрштања књижевности коју одрасли писци стварају за децу и дечје књижевности, коју деца и млади дарују деци и својим вршњацима.

У погледу форме, збирка садржи кратке приче (каква је, на пример, она која на маштовит начин објашњава зашто свици светле), дуже приповетке, одломке из романа и приче из ауторских, тематски повезаних, циклуса или збирки. Неки писци су заступљени са већим бројем прича, као што су Ефраим Кишон, Момо Капор, Добрица Ерић и Недељко Попадић, што је, такође, одраз уређивачког лица овог часописа, али је много више оних приповедача који су представљени само са по једном причом. Условно говорећи, неке од приповедака, можда, и нису у целости приче за децу (на пример, Чеховљева "Шала"), али су или писане питким језиком примереним узрасту или садрже мотиве који могу да одговоре на читалачку перцепцију млађих читалаца или је реч о вешто одабраним одломцима који имају наглашену васпитну поенту. Уосталом, то и јесте један од проблема разврставања књижевности на ону која је намењена деци и ону која је само за одрасле, а Витез је часопис који води рачуна о томе да деца имају и различита интересовања и различите потребе и способности, тако да бисмо могли да кажемо да се збирка "Најлепше приче Витеза" може користити у учењу и васпитавању на свим основношколским образовним нивоима.

Да је реч о "букету разноврсног цвећа", сведочи и тематска шароликост ове збирке. Сам приређивач није сматрао да приче треба разврстати по тематској сродности, јер их све повезује велика тема детињства, али се при читању такав приступ изнутра намеће. Најобимнији тематски круг чинила би тема љубави, пријатељства и школског живота, било да је реч о деци као литерарним јунацима, било да се ради о перспективи сећања одраслих наратора на доба детињства и младости. Иако се школски миље прилично променио, "велики болови и друге патње малих људи које ми зовемо деца"[1] увек остају исти: како написати љубавно писмо ("Нешто важно"), како храброшћу задивити или се неким подвигом изборити за пажњу неке посебне девојчице ("Љубавна прича", "Најдража јединица", "Моја прва љубав", "Маја", "Милица"), како одиграти први плес ("Мој први танго"), како одбранити гол да лопта не прође кроз ноге ("Голман"), како заљубљен одговарати лекцију и да ли, ако нам неко шапуће, то значи и да смо му драги...

Радо виђен гост Витезових песничких каравана је музичар Бора Ђорђевић. У непосредном додиру са децом, на чудесан начин, преобратио се чак и његов језик, који је у дирљивој причи о пријатељству и правом спортском духу ("Утакмица") потпуно другачији од стила чувеног Боре Чорбе. Унутар овог тематског круга открићемо и нарацију са наглашеним аутобиографским моментом (на пример, у причама "Осрамоћени играч" и "Страх"), а управо та аутобиографска, исповедна жица појединих прича пружа убедљивост и преде поверење између писца и младог читаоца, јер одрасли приповедачи отворено казују оно што деца крију и због чега пате, доказујући сопственим искуством да се све препреке могу савладати и све туге и незгоде преболети..

Писци нас подсећају и на то да су одрасли људи некада били деца, па, каткад, посежу за хумором баш у жељи да и родитељима измаме осмех и врате их у године детињства, не би ли им помогли да боље разумеју сопствене потомке. О томе како и одрасли умеју да подетиње, да се играју и шале, говоре приче као што су "Додир школе" и "Јадац". Дечје игре и дечја надметања другачија су у сеоском, а другачија у градском амбијенту. Прича "Који је дечак најважнији" приближава деци која живе у градском миљеу сасвим другачији начин одрастања, а смена руралних и урбаних мотива даје додатну вредност овој збирци. Данас је деци важан рачунар, а младим људима аутомобил. А не тако давно, јунаци девојачких срца возили су бицикле... Прича "Бицикл" Моме Капора управо је споменик том добу и ода једном другачијем и ишчезлом времену, баш као и Ђерговићева прича "Биоскоп". Момо Капор је, иначе, један од најуспешнијих литерарних сликара тих не тако давних, али ипак прохујалих, времена и патријархалних корена због којих нам је коњ изнад човека (у псеудоисторијској причи "Пастув" у којој сукоб Срба и Турака престаје када на крајишко бојно поље изјури прелепи пастув, као вечити симбол слободе и лепоте). У узбудљивој, драмски напетој, психолошкој причи "Шала" Антона Павловича Чехова, причи која се налази и у школском програму, укрштају се ― у теми љубави, чежње, снова и лепоте ― детињство и зрело доба, али и књижевност за децу и књижевност за одрасле, јер, када се овој причи вратимо као одрасли људи, тумачимо је на потпуно другачији начин. Овом тематском кругу близак је и корпус прича из породичног живота, које могу да буду добар књижевни предложак за породична ћаскања о многим темама из области дечје психологије или породичних односа и васпитања ("Дуда Цуци", "Пораз за зеленим столом", "Стјуардеса").

Трећи тематски круг припадао би причама о животињама, инсектима, природи (и земаљским и небеским мотивима), јер је детињство прошлих времена било незамисливо без непосредног додира са природом и маштом која почива на истраживању непознатих предела. Нажалост, савремена генерација, која по Кишону болује од телевизора и компјутерских игрица ("болести слепих мишева"), о природи све више зна само из литературе. У овом кругу прича има и оних у којима доминирају елементи бајки, басни, легенди или фантастичних прича, што указује на превласт фантастичног у односу на реалистично казивање. Ако четврти тематски круг посветимо поучним причама, са наглашеним дидактичким обележјима, могли бисмо закључити да је врло тешко направити оштру границу између ова два тематска блока. Прича "Три пчелара, једна пчела и Драгана Петровић" најбоље повезује ове кругове, јер на маштовит начин учи и подучава како треба да се воле и штите животиње без икакве користи и награде, осим оне која проистиче из бриге за друге и хуманости. У причама трећег тематског круга открићемо приповести са узбудљивим, готово авантуристичким сижеима: борбе с медведима и ајкулама ("Био је тако добар медвед", "Ајкула"), потом оне које ће нам на маштовит начин објаснити зашто крокодили живе у великим рекама, а камиле у пустињама, подсећајући нас на то да је себичност мана и да се због ње испашта ("Камила и крокодил"), и које ће нас, попут басне, поучити да и мале животиње могу да нам помогну и да буду подједнако важне као и велике ("Муве и пауци"), док ће у понекој причи природни непријатељи, попут мачке и миша, склопити примирје ("Тимотије и мишица"), доказујући тиме да договор кућу гради и да ништа није немогуће ако почива на љубави, уважавању, лепој речи.

Од прича у којима су јунаци животиње, а које су засноване на дубљем алегоријском смислу, разликују се истините приче о животињама, које најбоље илуструје прича "Пустињски пас динго" директора Београдског зоолошког врта, Вука Бојовића. (А ко би боље од њега сведочио о животињским ћудима?!) У овај тематски круг ишле би и приче о неуспешној дресури размажених кућних љубимаца, са благом иронијом на рачун савремених породичних односа, али и савремене психологије која све промене у дечјој психи тумачи "недостатком родитељске љубави" ("Дресура").

У неколико прича постоје и псеудоисторијски мотиви, из Другог светског рата, на пример. Најизразитија прича настала на том фону је прича "Пчела", Бране Петровића, која хумором и подсмехом превладава тешку и суморну тему и на посредан начин негује национални понос и родољубље. Као што се многе приче овог циклуса додирују са причама које смо условно назвали породичним, тако се многе од њих надовезују и на такозване поучне приче. Петровићева прича "Пчела" могла би се поредити са Попадићевом причом "Новогодишњи вашар" у којој је на сугестиван начин обрађена тема Косова, из перспективе дечака који борави у гостима у Београду (социјални фон), што нас наводи на закључак да у збирци постоје и приче унутар којих бисмо могли анализирати и патриотске мотиве, јачајући у младим читаоцима етички кодекс.

У четвртом тематском кругу издвојили бисмо приче са наглашеним дидактичким елементима, као што су, на пример, "Мудри слуга", "Прича о безгрбој камили", "Анђео праведности", "Ко пита, не скита", "Некада давно", "Скок", које нас уче шта јесте праведно, а шта није, шта је себично и саможиво понашање и до чега оно може да доведе, колико је важно бити упоран и поштен, као и о томе колико је важно веровати у себе и имати подршку, свесни чињенице да се успеси родитеља и рођака не преносе аутоматски на децу и сроднике, јер свако до свог трона мора да дође личним залагањем и трудом. То су приче којима се на најбољи начин васпитавају "младе душе подобне воску"[2] и којима се развија и њихово критичко мишљење. Приче "Ко пита, не скита" и "Некада давно" говоре баш о тој потреби да се учи са разумевањем и да су и стари прописи подложни изменама, ако су неприлагођени новом добу, јер се све креће и мења. Времена у којима живимо су тешка и с тим би требало на прави начин суочити и младе читаоце. У томе нам могу помоћи управо приче овог тематског круга, као што су "Дечак на јарболу" и "Ујка Хинко", које обрађују актуалну друштвену тему насиља, злостављања и криминала, свака на свој начин; прва, развијајући метафору о дечаку који је своје срце, у страху од кувара који га је бацао у море, поклонио јарболу из којег је израсло дрво, и друга, која на сликовит начин учи децу да не треба веровати свакоме и да никога непознатог не треба примати у кућу. Приче као што су "Шкољка" и "Шољица кафе" почивају на социјалним мотивима сиромаштва, али подучавају да и мале ствари могу да имају велике вредности зато што је љубав оно што нема цену. "Шољица кафе" је, заправо, одломак дужег прозног дела, али психолошки упечатљив и драмски изражајан, који показује колико груба реч може да буде кобна и да поруши читав један свет у драгом нам бићу. То је потресна слика љубави једне мајке која на волшебан начин проналази жуђену кафу за сина писца, а он је грубом речју повреди, посвећен свом раду. У њој ћемо открити праву језичкостилску бравуру у којој се сликом очију и преливима различитих емоција у њиховом погледу појачава значење написаног, али и оног прећутаног, неизреченог, а подразумеваног. "Шољица кафе" је одломак у којем су се стопиле карактеристике и социјалних и породичних и дидактичких прича, и управо због таквих преплитања немогуће је тематски организовати збирку каква је ова, јер би се груба подела на четири тематска круга могла и даље суптилно разлиставати, што ће, верујемо, бити пут даљих тумачења Витезове збирке.

Витез своју збирку дарује најмлађим читаоцима, али на нама одраслима је да научимо младе колико је лепо и важно читати и колико то може бити узбудљивије од било које игрице или криминалистичке серије. Не остављајте своје дете да само чита одабрано штиво! Читајте га наизменично са њим и ви! Поделите са њим свој доживљај! Разговарајте шта о томе мислите сада, као одрасли људи, а како бисте приче тумачили да сте дете или како сте их доживљавали када сте их некада читали у школи! Само таквим приступом ћемо децу вратити врхунској литератури, научити их да мисле, подстакнути их да развијају сопствени језик и стил! А биће то и најбољи начин да проведемо време у породици!

Нека прва прича коју ћете ви прочитати, стога, буде баш "Будућност слепог миша". Када ту причу прочитате, схватићете племениту жељу на којој почива овај руковет одабраних прича за децу.

Данијела Ковачевић Микић

[1] Иво Андрић

[2] Доситеј Обрадовић