Руски мотиви у поезији Оливере Недељковић

17.08.2012 03:00:00

Избор из савремене српске поезије: Руски мотиви у поезији Оливере Недељковић

МАРИНА, МРТВИ ЧВОРОВИ

овим чвором све се развезује

зар ово ми је прво умирање

и оно кад каљаче ми све ниже поведоше узбрдице јагоде само у трави бејаху ми радост

одавно већ не бројим наговештаје у јемства

и сваки откуцај тек претходно је одјек

о године моје ви матрјошке без капака очних узалуд сам везнике прогласила за најважније речи

ево и позлата се на корицама гаси

језици старовремски можда и имали су име за глас онај као кора брезова што зебљиву улипку ми мами

од гласова уже што могла нисам издржало је само зимовке још што под чело ми слећу знају крај неизвестан као подбрежја на којима ће прерано омудрао изимити кукурек

АНА, ЗВЕКИРИ ТИШИНЕ

и мрклије мрклије је све

само бокоре беле помиловаће тама

тамо где уздаси једини знаци су живота опет ме затекле хризантеме

а сад кад разазнаје се све као предзнаци на крају пута што јасни бивају тек довољно би ми било не више од мудрости глисте под гробљанским ашовом

оклевах и оклевах као пред звекиром рука а излишна сад је предострожност свака кад ни страх од непознатог није

као туђoм тргана својом сам убрана руком јер радости позне нису ли очај у ствари

а цветање свако ипак прекомерна доза

ШПИЛ АНЕ ФЕДОТОВНЕ

четири руке а ни борба ни загрљај

и карте открисмо да лица бисмо скрили

ни овог пута ништа изгубила нисам значи реч је о добитку

јер оба срца предубоко су у левом рукаву

као и дељење што је свако заувек и са остатком

ТАТЈАНИНО ОГЛЕДАЛО

у крхотинама твојим минула сад сва се зрцале лета

она што доходе јасније још

а одвише жељно и не запиткивах те ти углачана одвећ искрена водо и тако одговор један излишним питања учини сва

никада светлошћу играла се нисам па не беше ми тешко жељне ми засенити очи

отад виђеном не верујем тек и не лепоту већ дах тобом проверавам

ГРУШЕЊКИНА ЧАША

да је да вино најзад постане вода

па да ти кажем лице које испијаш доиста све ближе је дно

што осећаш најпре одасути треба из пуног у оно што чини се да и није

па ипак некоме мора да смо по гутљају плаћени кушачи

јер све разумнија а предвидљива све мање бивају а бивају чуда

јер свет то је срча љубави моја

САОНЕ НАДЕЖДЕ ПЕТРОВНЕ

читаво поподне ко о чему ми о снегу говоримо

и довољно већ смо рекли о хладноћи

веје или копни

зар сад је важно поменути и то кад речник среће

ионако сав сачињен је од једносложних речи

ситан снег пречице завејава

сад знам доћи ћеш само ако заиста будеш хтео

поверење саоне то су

спорије ни узбрдо није се могло

то што на ухо прошапћеш ми подробни опис је љубави или каквог смета

ПЕРОРЕЗ АНЕ КАРЕЊИНЕ

тек сад знам ко си

који оставља и остављен је у исти мах

и тако ово су дани лишавања

што догађа се то не морам знати

и сувише скучено је оно што унутрашњост није

и ако упита неко кажем само су погрешно остраничени догађаји

страну по страну расецам као што полутити морамо се у један мах па и тад тешко да читљивији бисмо били

властито срце то је та рајска воћка

у корице вратићу перорез

ко себи мањи остави део узео је више од половине

МУФ КИТИ ШЧЕРБАЦКЕ

непрежаљено увек бива помало лед

несигуран сам кнегињице

зато све ово и не могу да прећутим

сад обоје смо као руке скрштене у муфу од крзна каквог уздрхталог зеца

и зашто не сад ваљало би на трен да свратите пажњу на пад који никад не припада једном само

где залеђено под ногама прска најбоље се учи придизању

откад на рукољуб пружисте ми надланицу ни стрепња више целац није

да под уснама јесам два срца зечја осетио али не присвајајте што згодило нас је као грудва хитнута у погрешном правцу

сувласници смо свега што могло се догодити а није

ШЕШИР M-LLE ВАРЕЊКЕ

преобиман си данас за загрљај свете

свим рукама нашим дај да покушамо

врхови прстију у мојој су кожи крпељи закинути

шешир који понех да од врелине штити на штошта још подсећа ме о сламку тек везана сламка

на врату мом усне згажен су мравињак

не знам шта добро је да желим слутим шта није

дан је круница маслачка којој приносим лице

ако не другачије покрај грмља купиновог сетити се мораш језик је унутарње врење

и за изобиље и сувише

Оливера (Вуксановић) Недељковић је књижевница из Чачка. По образовању је професор српског језика и књижевности. Ради као библиотекар Завичајног одељења Градске библиотеке "Владислав Петковић Дис" у Чачку. Досадашњи књижевни опус Недељковићеве није велики, што само потврђује чињеницу да је реч о песникињи која има висока књижевнокритичка мерила, префињен укус и строг суд, песникињи која дуго мери снагу и домет написаног пре него што допусти туђим очима да завире у њен свет. Већ првом збирком песама "Водени цвет", 1996. године, привукла је пажњу критичара и рафинираних читалаца, освојивши награду "Млади Дис", а три године касније, Филозофски факултет у Нишу штампао је њен дипломски рад "Смисао самоће у делу Исидоре Секулић". Аутор је и студије "Лирика Аца Шопова". Збирку песама "Прибор за читање" објавила је 2002. године, а збирку хибридног жанра (лирска проза са елементима есеја, цртице и аутобиографске прозе) "Сувласници белине" 2006. Након ове књиге, Недељковићева се окренула књижевности за децу. За причу "Оно што светлуца на трепавицама" освојила је прву награду на прошлогодишњем конкурсу Радио Београда "Добро јутро децо". Тренутно припрема збирку прича за децу.

Будући да је реч о ствараоцу који себе још увек истражује и који се из дела у дело битно мења, и у погледу жанра и у погледу тематике, сувише је рано говорити о константама поетике Оливере Недељковић. Ипак, у досадашњем опусу уочљива су два песничка поступка. У првом, Недељковићева обичним стварима из свакодневног окружења и на први поглед прозаичним темама придодаје значења симбола и метафора којима се открива оно што је универзално, на начин Васка Попе (који је столице и чивилуке вешто претварао у метафоре и алегорије о животу), а у складу са чувеним стихом Војислава Илића: "Све је само симбол што ти око види", док је одлика другог песничког поступка својеврсна реинтерпретација познатих књижевних мотива и тема, прожимање прочитане литературе са личним поимањима. Наиме, Недељковићева бирајући митске ликове или књижевне јунаке познатих светских стваралаца заправо користи књижевна дела као подтекст, као повод за сопствено преиспитивање великих животних и књижевних тема. Први поступак је уочљив у раним песмама, за које бисмо могли да кажемо и да је платила својеврстан данак студирању књижевности, јер је у њима очигледан утицај песничких поступака Настасијевића и Попе, чији је каталог лирских мотива проширила воденим цветовима, корњачама, бубамарама, осама, мачкама, јабукама, огледалима... као да је у том стилском поигравању заправо трагала за сопственим песничким занатом. Друга песничка матрица открива песничка сагласја, изборе по сродности душе и духа, јер алузијама на библијске и митске јунаке (Прокруста, Пенелопу, Херу, Јакасту, Антигону...) или пак светски познате књижевне ликове, пре свега јунакиње (Лоту, Есмералду, Ану Федотовну, Јестриру Прин, Надежду Петровић, Изабелу Арчер, Исидору Винг и друге [1]), уз књижевно апострофирање песникиња или жена које су биле музе и надахнућа познатих књижевника, као што је то била Милена Јесенска, Кафкина дугогодишња пријатељица с којом је водио значајну преписку, Недељковићева гради свој "имагинарни музеј светске литерарне баштине" у којем се налазе Сапфо, Сеи Шонагон, Федерико Гарсија Лорка, Марина Цветајева, Емили Дикинсон, Вирџинија Вулф, Гијом Аполинер, Ана Ахматова, Владимир Мајаковски, Силвија Плат, Вислава Шимборска, али и наше песникиње попут Јефимије, Данице Марковић, Милице Стојадиновић, Исидоре Секулић и Анице Савић Ребац.

Древне митове или литерарну класику Недељковићева боји савременим језиком и сензибилитетом, наглашавајући управо оно што је у њима вечно и због чега те приче и јесу универзалне: љубав, смисао, стварање, страхове, живот и смрт... Она као да крхотине живота и љубави из књига купи на овоме свету. Лектира није нешто изван нас, за њу је она предсказање или дневник наших сопствених живота. Песничке теме других песникиња, њихове биографије, животописи књижевних и митских јунака, посебно јунакиња, све то постаје њена тема, њено певање и мишљење. Недељковићева није песник за сваког читаоца. Њена херметичност се губи само пред онима који су као и она књижевно образовани и начитани. Таквим читаоцима стихови Оливере Недељковић теку глатко и преплићу се са сопственим читалачким и животним искуством, постајући "сабрана збирка свих живота редом".

У овом избору су песме инспирисане управо руском књижевношћу. Загледате ли се боље у наслове, видећете да су неки грађени према истом обрасцу: женско име + синтагма. Те песме припадају циклусу "Срицање имена" који потврђује да су наслови и збирки и појединих циклуса у њима битна поетичка одлика Оливере Недељковић [2]. Женско име је својеврсна метонимија, јер се иза њега крије песникиња која је оставила велики траг не само у руској, већ и у светској књижевности, па би се њеним именом могао назвати читав песнички покрет, док је синтагма заправо својеврстан сажетак поетике изабране песникиње или чак целог покрета који она представља. Недељковићева тим синтагмама исказује своју најдоминантнију импресију о стиховима одабране песникиње или се пак поиграва са њеним кључним лирским мотивима или на дату синтагму своди свој утисак о животу песникиње и њеној судбини. Лако је одгонетнути ко се крије иза наслова: Марина, мртви чворови, Ана, звекири тишине, Емили, насукане тишине, Сапфо, говорне мане, Вирџинија, унутарње озледе... У овом избору су две песме из тог циклуса, једна посвећена Марини Цветајевој и друга, посвећена Ани Ахматовој. Остале песме се надовезују на велике књижевне судбине светски познатих јунакиња, попут Ане Карењине или Кити Шчербацке. Како бисмо се осећали да смо Надежда Петровна из Чеховљеве Шале? Пошавши од те најснажније читалачке импресије - учитавања ("пројектовања") у прочитано штиво, унутарњег проживљавања описаног догађаја, песникиња иде даље, савременим језиком и модерним изразом, у песничкој форми, казујући о истом: љубави, различитим доживљајима и побудама, поверењу које понекад није утемељено ни у чему реалном, немоћи језика пред снажним емоцијама и суровим поигравањем оних који су у тој игри победници ... И из овог избора видљиво је да је изостанак интерпункције стилско обележје поезије Оливере Недељковић. Њени стихови се настављају на већ писано, читано, доживљено и уливају се у нова писања, нова читања, нова доживљавања. У таквом преливању и бескрају нема тачака ни великих слова којима се започиње нова мисао. Све је већ виђено, а ипак све другачије, када се види изнутра, сопственим срцем и оком!

Данијела Ковачевић Микић

[1] Лота (Јади младог Вертера), Есмералда (Богородичина црква), Ана Федотовна (Пикова дама), Јестрира Прин (Скерлетно слово), Надежда Петровна (Шала), Изабела Арчер (Портрет једне даме), Исидора Винг (Страх од летења), Фусако Курода (Морнар који је изневерио море), Фермина Даса (Љубав из доба колере).

[2] О поетици наслова можете детаљније читати у мом тексту "Рамови за одразе – поетика Оливере Недељковић", Слово Ћирилово, Горњи Милановац, 2011.