Кап руске у мору српске крви, руски конзул у Косовској Митровици - Григорије Стјепанович Шчербина

20.12.2012 00:00:00

Кап руске у мору српске крви, руски конзул у Косовској Митровици - Григорије Стјепанович Шчербина

СЛИКА ЈЕДНОГ ДОБА

Крајем 19. и почетком 2О. век, Турска царевина се распадала, покушавајући (узалуд) да се реформише, а покореним народима бивало је све теже. То се нарочито осећало на Косову и Метохији. После грчко – турског рата 1897, многобројни арбанашки добровољци у турској војсци, поражени, враћају се на Космет огорчени војним неуспесима, али фанатизовани исламском пропагандом, и спремни за обрачун са хришћанском рајом. Срби у томе време пишу султану Абдул – Азизу: “Ако се на пут не стане Арнаутима – зулумћарима, принуђени смо са земље, која је крвљу предака наших натопљена, и са огњишта наших, селити се...“Паљевине, пљачке, убиства, силовања, отмице девојака, па и удатих жена, биле су свакодневица. Србски конзул у Приштини, Сима Аврамовић, шаље, половином маја 19О3. године, извештај о шиптарској побуни против централне власти, обавештавајући Београд да је турски командант, Лива Осман паша, морао да поведе велику војску према Пећи да би сузбио арбанашке банде. По Аврамовићу, Арбанасе муслимане су на побуне против власти у Стамболу подстицали арбанашки римокатолички свештеници, који су, у то доба, били агенти римокатоличког Беча. Аврамовић, помињући тај утицај, истиче: “На несрећу, ту у пределу званом „Љугуљешани“, близу села Рудника, има једно 4ОО-5ОО домова Арнаута католика, познатих под именом Љешана. Они су врло окретни и, стојећи под утицајем својих фратора, јако драже арбанаске мухамедовце против реформама и против војске“(1). Чак и они водећи арбанашки појединци и фисови (братства), који до тада нису били против Срба, окренули су се против њих, са циљем да их истребе, управо захваљујући пропаганди римокатоличких фратара албанске народности. Уочи православног Васкрса те године, Шиптари у Пећи су се састали у Пеливан – џамији и договорили следеће: да римокатолички жупник из Пећи, извесни Арангел, који је већ нудио своју чету Малисора за борбу против Стамбол, пред кућом Ејуб - бега Махмудбеговића пободе заставу на којој би, ћириличним словима, било записано: “На оружје Срби соколови, да светимо Лазу и Косово! Само слога Србина спасава“(2). Када би та застава била истакнута, на православни Васкрс, требало је да се доведе руља и да јој се кривотворина покаже, да би Шиптари упали у православни храм на молитву и тамо извршили покољ пећких Срба. То је спречио разумни Зејнел – бег Махмудбеговић, брат Ејуб-бега. Аврамовић додаје да су бегови из новопазарске Сјенице,“познати као аустријски пријатељи, послали једног свог изасланика у Пећ и обећали су дати пушке, џебану и храну арбанаским борцима против рефорама“(3).

МЕЂУНАРОДНА СИТУАЦИЈА

Док је „болесник на Босфору“ умирао, велике силе су настојале да остваре своје интересе на територији Отоманске империје. Беч је нарочито радио на томе, подстичући, као што смо видели, шиптарске побуне, да би спречио консолидацију прилика у Турској, али и акцију Београда на ослобођењу Старе Србије. После смрти аустрофила, краља Милана, његов син, краљ Александар Обреновић, окреће се Русији, што Беч додатно огорчује и усмерава против србских интереса. У то доба, Русија је била спремна да заштити своју православну браћу на Косову. Зато, после конзулата у Сокупљу и Призрену, моћна православна царевина отвара, 7.маја 19О2, конзулат у Косовској Митровици, постављајући за свог конзула Григорија Степановича Шчербину. Арбанаси се буне против тога и, на челу с познатим терористом Исом Бољетинцем, праве крваве нереде, због чега претходница и лична пратња руског дипломате мора да бежи у Скопље и потражи заштиту тамошњег руског конзулата. Србска дипломатија то искористи, па, уз помоћ Русије и Француске, изврши притисак на Порту да се Арбанаси разоружају. Иса Бољетинац бива протеран у Цариград, и Шчербина може да дође. Он стиже у Косовску Митровицу уочи Савиндана 19О3, а међу одушевљеним Србима, који су га, како рече генерал Сава Грујић, дочекали као озебао сунце, био је и дипломата Краљевине Србије, угледи писац Бранислав Нушић. Шиптари одмах упућују претње, али Шчербина се не боји. Већ сутрадан, на дан Светог Саве, Срби из Митровице први пут у својој основној школи организују прославу празника србског просветитеља, у присуству старијег брата из Матушке Русије.

КО ЈЕ БИО РУСКИ КОНЗУЛ?

Шчербина је био човек изузетних способности. Рођен у Чернигову 1868, после завршене гимназије, похађа Лазаревску академију за оријенталне језике и, као врстан студент, бива примљен у Министарство иностраних послова. Говорио је турски, арапски, албански, јерменски, бугарски и србски језик, па већ у 23. години живота ступа у дипломатску службу у Цариграду. Пре него што је стигао у Косовску Митровицу, био је секретар конзулата у Скопљу, затим посланик на Цетињу, код краља Николе Првог Петровића, да би 1896. постао руски виценокзул у Скадру. Изванредно је познавао прилике у Старој Србији, историју и савременост балканских народа, а одликовао се и личном храброшћу. Кад је стигао у Косовску Митровицу, због страха од арбанашког зулума нико није смео да му изнајми кућу. Ипак, почео је са радом, а по сведочењу породице Луке Станковића, његовог личног чувара, Шчербина је скоро сваког дана ишао у обилазак околине сам, често и у лов. Упозоравали су га да га Арбанаси могу убити, али је он говорио:“Нисте ви те среће да ја погинем... јер моја смрт донела би вам слободу“(4).

ХЕРОЈСКИ БРАНИТЕЉ МИТРОВИЦЕ

После заклетве арбанашких фисова на гробу султана Мурата, погинулог на Косову 1389, почиње велика побуна Арбанаса против цариградских реформи, за које је кривим проглашен управо руски конзул Шчербина; због њега је, кажу побуњеници, из митровичког краја протеран Иса Бољетинац. Наоружана руља упада у Вучитрн 29.марта 19О3, пљачка и уништава цркву Светог Илије, па чак растерују и србску погребну поворку, преврћући ковчег са покојником. Пошто Арбанаси крећу на Косовску Митровицу, Шчербина се одмах јавља руским дипломатама Мошкову (у Скопље) и Зиновјеву (у Цариград). Они врше притисак на Порту, која шаље појачање, а турски командант у Митровици, Хилми – паша, излази са Шчербином на брдо Баир и изводи артиљерију да брани град. Две хиљаде Арбанаса креће у напад, али бивају разбијени и натерани у бекство. Па ипак, Шчербина ће своје јунаштво у одбрани православне браће платити животом. Београдске „Вечерње новости“(79/19О3.) писале су: “/.../Прекјуче поподне походио је Шчербина место на којему је био сукоб са Арнаутима. Један војник, Арнаутин Ибрахим, који је био на стражи код барутане, опали на Шчербину и рани га у леђа... Турски војници, који су притрчали Шчербину у помоћ, обранили су Ибрахима смртно“(5) Порта је била тешко погођена овим догађајем: руском посланику у Цариграду, у име султана, поред саучешћа, дата је изјава да ће држава спровести све мере, па и оне најсуровије, да смири косовски вилајет.

НА САМРТНОМ ОДРУ

Султан је послао свог личног лекара да брине о Шчербини, а из Београда је стигао угледни др Суботић. Тридесетпетогодишњи конзул је био пун духа, и шалио се на свој рачун, говорећи да „код Господа иде као жртва за нашу народну ствар и да Срби треба да га упишу у свеце ако погине од Арбанаса“. Упутио је захвалност краљу Александру Обреновићу на бризи, а руски вицеконзул у Призрену, Тохолка, касније је изјавио да је он био срећан што може да погине за своју браћу. Умро је 1О. априла 19О3, а „Вечерње новости“ су, у броју 87, писале да је „пао у борби за крст часни /.../страдао за свето православље и слободу народа српског. Син моћне Русије положио је главу на Косову, штитећи и бранећи неослобођену браћу и у име цара самодршца, у име силе отаџбине своје“. Уз његов одар нашао се јеромонах Арсеније, из руске келије Светог Златоуста на Атосу, који је у то време био у Дечанима. Он је водио и дневник из кога се види огромна љубав србског народа према свом добротвору. Отац Арсеније пише да су и „стари и млади, жене и деца, сви православни, са сузама пратили свог заштитника, да би се на станици растали са својим пријатељем, незаборавним Григоријем Стапановичем Шчербиним“(6). На путу од Митровице до Скопља, у то време средишта Косовског вилајета, Срби су свуда дочекивали воз са посмртним остацима руског конзула и плакали – у Вучитрну, Приштини, Урошевцу, а у Скопљу помен је служило 24 србска свештеника. Тело је пренето у Цариград, а затим у родни Чернигов, где је Шчербина сахрањен 26. априла 19О3. године. Срби су му подигли споменик у Косовској Митровици 1928. на месту где је рањен. Песник Филип Ј. Ђуаковић је тада написао: “Тамо крај тихе Ситнице воде, /Где Митровица дивна се пружа, /Где споменик се диже, мој роде, /На гробу дивног словенског мужа!“(7) Комунисти су, после рата, споменик преместили у двориште музеја, а Арбанаси га, у доба своје сецесионистичке побуне, уништили (био је у јужном делу града на Ибру). Срби су 2ОО7, у слободном делу свог града, опет подигли споменик Шчербини, који је освештао владика Артемије. Србски историчар Владимир Ћоровић је о овом великом пријатељу србског народа записао: “Кап братске руске крви канула је у потоке српске крви, који столећима Косовом теку“(8). А, како каже наш народ, крв није вода. Она обавезује. Данас, кад Русија опет брани Косово и Метохију као саставни део Србије, то се не сме заборавити.