Читалачке свеске: Моји преци ко бели облаци | Мисао | Све туђе | Ђурђица Добријевић

19.09.2012 00:00:00

Рубрика Читалачке свеске доноси три песме које је послала Ђурђица Добријевић, на захтев ауторке приређене у екавској варијанти.

Моји преци ко бели облаци

Неки ме с љутњом гледају, А неки погледом милују, Неки ме чекају да свеће запалим, А ја се правим, док живот газим Да зато уопште не марим.

Један ми деда кломпама гази Широки небески свод Други без главе шумом хода Треба му свећа, треба му род.

Мајка ми оца држи за руку, На некој звезди, где мир је плав Мене на земљи погледом милују Осећам додир, топал је сав.

Знана ми баба скутама маше, Питам се зашто прекрива свод? Незнана свецу ко сунце треба, Треба јој светла, треба јој род.

Сви они мени знани И они што су ми Незнани, Од свога срца дадоше нешто И опет лажем да не марим У туђем свету кријем се вешто.

Понекад руком ка небу махнем Понекад дубоко, тешко уздахнем То да ме мотре, то добро знам И опет лажем да не марим На ком се свету живи сам?

Мисао

Кад прва кап кише Пукне по листу Ко палац по гитари Док прву ноту бира Мисао долети нека Веже за прошлост мене А кад киша запљушти Музика већ ми свира.

Сакупља моћне слике Ко воду њива жедна И није више сама И није више једна

И онда тешки бас затули Мисао, чедно лепу Зазвони тихи акорд Ко ситан новац у џепу.

Ко виолина зацвили Болна прича с почетка Где мисао моја спава Где увек неко чека.

Чека да кажем, друже, Мајко, сестро И брате Има ли светла тамо Тамо где људи пате?

Све туђе

Ал' се вуку моја кола пуна сјете, пуна бола и шкрипућу чезе моје: "Оно твоје, далеко је..."

Затекле ме у туђини и затегле у прашини, ко кајаси на коњима моје жеље у сновима.

За фијакер спремна нисам не знам гдје сам нити с ким сам. Прошлост носим на леђима, тражим себе међ' туђима.

Кад парада једном крене и повезе путем мене, бијели коњ ће са кићанком, ступат лако, туђим мраком.

И те чезе и та кола и парада с пола бола, бит' ће само једна слика, изгубљеног људског лика!

Рођена 17.11.1962. у Осијеку. Студирала српско-хрватски језик и књижевност на Педагошком факултету у Осијеку, те агрономију на Пољопривредном факултету у Осијеку. Апсолвент на Филозофском факултету у Новом Саду у смеру Српски језик и књижевност. Током свог школовања учила је руски језик и радила као преводилац са рускога за време рата. После рата, 1997, напустила је Тењу - Осијек и сада живи у Лондону са породицом. Ради као преводилац са енглеског језика.

Ђурђица Добријевић